Комеморацијом у сали Скупштине града, породица, родбина, пријатељи, сарадници, бројни Краљевчани, опростили су се од Вукмана Ракочевића – глумца, афористичара и песника, некадашњег заменика односно помоћника градоначелника Краљева.
О свом сараднику, колеги, пријатељу, говорили су градоначелник Краљева др Предраг Терзић, глумац Миломир Недељковић, Дејан Јеротијевић из краљевачке Предшколске установе, пријатељ Милош Милишић.
„Да се звао некако другачије, да није имао име Вукман, које је ретко, да је био неки Марко, Милош или Јован, да се презивао Николић, Петровић или Јовановић, мислили бисмо да то није један, већ да су то три човека. Један је био глумац – провео је детињство на даскама које живот значе, волео глуму, био талентован. Ту је схватио шта значи безбрижност, полетност, шта је младост. Други Вукман је био песник, веома талентован, добитник награде ‘Богдан Мрвош’, афористичар. А онај трећи Вукман јесте био стваралац, али у другој сфери, бавио се политиком. Ја сам га тада и упознао, пре петнаестак година, не у скупштинској сали него тамо где Јирген Хабермас каже да настаје јавно мњење – у кафани. Упознао сам га као некога ко је имао потпуно другачија политичка мишљења од мене, али то је било другачије време, где ставови нису били ушанчени, где смо могли да се не слажемо, али да пристојно разговарамо. С временом, постајали смо све ближи, на крају и сарадници. Пет година смо заједно водили овај град, у тандему. Вукман је био добар човек, који је желео да помогне другима, који се сваког дана борио… Нажалост, отишао је прерано. Сви ми овде треба да сачувамо лепо сећање на њега“, поручио је Терзић, опростивши се од Вукмана Ракочевића уз израз Вукману својствен – „Нека ти је вечна слава, братац“.
„Јахачи ветрова не умиру. Срео сам га као малтене дечака, и препознао лице и осмех за који сам знао од тог тренутка да ће бити важни на броду који је сад преко 3.000 година у Европи и знао сам да ће он бити један од официра палубе на том прилично уморном броду. Био је ловац највећих богатстава које је поетика оставила, претварао је то нашом алхемијом у злато и остављао га свом народу. Поуздано знам да му је доброта била стуб карактера, али подмукли живот, за који никада не знамо шта ће нам донети, нашао му се на путу, ипречио се и однео. Јан никада нећу заборавити тај осмех и снагу коју је носио са собом. И волео бих да то Војину видим на лицу, кад дође време. Памтићу га само по добру“, речи су којима се од свог колеге глумца Вукмана опростио Миломир Недељковић.
„Ко је иоле познавао Вукмана Ракочевића, зна да је то једна сентиментална, уметничка душа… мислим на драмску уметност, као и на његове литерарне и песничке склоности“, казао је Дејан Јеротијевић, из Предшколске установе „Олга Јовичић Рита“, прочитавши потом и Вукманову песму, коју је назвао Кад бих умро некако пред смрт, и пожелевши му „да нађеш свој мир у души, који си тражио“…
Иако, како је казао, старији од Вукмана готово две деценије, Милош Милишић и Вукман Ракочевић били су не – као, него – браћа.
„Нарочито од оног дана, месеца, оне године када је преминула моја супруга Нада и након одласка његове мајке Данице и оца Ђока. Био је уз мене даноноћно. Није, можда, ни знао колико ми помаже, колико је његово присуство у мојој кући надокнађивало зјапећу празнину која разапиње и кези се страшним чељустима. Данас ми је јасно да је, лечећи мене, лечио и себе од самоће. Онако усправно и господствено, посртали смо и устајали, придржавајући се један за другога, у страшној животној бици, тешко рањени. Усамљеник је налазио утеху код још усамљенијег, живот, да парафразирам Борислава Михајловића Михиза, ‘није ништа што хоћеш или нећеш, већ мораш или не можеш’. Ја морам, а он више није могао. Надсестринске напоре да му помогну улагале су, нарочито, сестра Зора и Добрила, помало и ја. Поносни Црногорац у Краљеву, Краљевчанин у Морачи, Вукман је говорио да му је Црна Гора мати, а Србија мајка, подједнако поштујући и волећи и мати и мајку“, казао је Милишић додајући да Вукманова мајка Даница потиче из братства Пижурица, из Вељег Дубоког, школска другарица Матије Бећковића, рођена сестра чувеног српског лингвисте Мата Пижурице, a Пижури су у морачком говору пастири.
„Вукман Ракочевић је био пастир доброте и срдачности и као такав стремио је ка висинама и ћутању. Обрадоваће му се и висине и ћутања“, казао је Милишић и наставио:
„Над овим чином и тренутком лебди дилема и питање да л’ је крив, јесам ли крив, јесмо ли криви… Онако стасит и усправан, све кривице је примао на себе, носећи то као ону Кундерину неподношљиву лакоћу постојања. Донео ми је летос песму која о томе сведочи и рекао ‘Братац’, тако смо се звали, ‘допуни, преправи, дотерај, томе си вичан, само ми остави почетни мотив’. Песма има латински назив – Mea culpa – у преводу Крив сам…“, испричао је и прочитао песму, завршивши обраћање речима:
„Када је смрт ушла у моју кућу, позвао ме је Вукманов отац, остарели добри и часни Ђоко, и рекао, онако по старински, по црногорски: ‘Милошу, буди куражан’…. Војине, Зоро, Добрила, Марија, Вукманови ближњи… будите куражни“.
Вукман Ракочевић, глумац, афористичар и песник, некадашњи заменик односно помоћник градоначелника Краљева, рођен је 4. априла 1977. године у Подгорици. Рано детињство провео је у колашинском селу, надомак Манастира Мораче и водопада Светигора, младост у Краљеву, завршивши и Основну школу и Гимназију у Краљеву, где је и студирао на Машинском факултету.
Био је добитник награде за поезију „Богдан Мрвош“, коју додељује краљевачки Књижевни клуб младим песницима. У Краљевачком позоришту је 20 година био глумац, као и шеф техничке службе. У више наврата био је заменик градоначелника Краљева, а обављао је и функцију помоћника градоначелника за месне заједнице и питања младих. Био је запослен у Предшколској установи „Олга Јовичић Рита“.
Вукман Ракочевић је сахрањен у четвртак, 16. октобра, на Новом гробљу у Краљеву.
