Уједињени заједничком тугом дугом осамдесет четири године, с намером да, како је истакао председник Скупштине града Краљева Ненад Марковић, „не дозволимо да замре сећање на славне претке, који су нам у наслеђе овај град дали, град који је преживео, уздигао се и расте“, сабрали су се Краљевчани и овог 14. октобра.
На овогодишњој Комеморативној седници Скупштине града Kраљева беседио је доктор историјских наука Јован Симијановић, научни сарадник на Институту за српску културу, а обратили су се и градоначелник Краљева др Предраг Терзић и државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије Ђорђе Тодоров.
Краљевачка књига сећања исписала је осамдесет четврту страницу, на дан када је, 1941. године, подно Грдичке косе, готово нестало Краљево, као и многи који су у њему покушали да утекну пред злочинцима. Невино страдалима Краљево је одало пошту и поклонило се пред онима чију жртву овај град и ова земља никада неће заборавити. Свештеници Епархије жичке служили су мали помен, након којег је уследила церемонија полагања венаца и минут ћутања, а потом и химна Републике Србије „Боже правде“.
Kомеморативни програм настављен је у амфитеатру Гробља стрељаних рециталом „Сав је ваздух камена тишина“, који чине дневнички записи, аутентична сведочанства и поезија Богдана Мрвоша, у режији Александре Kовачевић и извођењу глумаца Kраљевачког позоришта.
„Сећање је наша дужност, насушна потреба зарад опстанка како биолошког, тако идентитетског и културног. Прошлост не можемо променити, али сећањем и неговањем знања о истини градимо здраве основе за нас у будућности и за наше потомке после нас“, поручио је историчар Јован Симијановић и додао да су догађаји који су се тада одвијали у Краљеву постали симбол и парадигма страдања невиних, а потом, у кратким цртама, подсетио на околности које су претходиле, као и досадашња сазнања о самом злочину. Октобарски дани нас сваке године враћају у дане, истакао је, немилосрдног злочина, страдање невиних, нејаких и несрећних.
„На основу сачуваних примарних извора и сведочења савременика, до данас је, по имену и презимену, утврђен идентитет најмање 2.255 страдалих цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца. У лагеру – месту стрељања, убијено је најмање 106 млађих од 18 година и 29 жена. Овом броју треба придодати и најмање 264 цивила страдала у рацијама у околини Краљева, које су вршене још од августа те године“, казао је Симијановић напомињући да су у злочину одмазде заједно пострадали радници, сељаци, службеници, шегрти, занатлије, трговци, ученици и учитељи, сиромашни и богати, комунисти и равногорци, уз своју паству и свештеници Српске православне цркве… Највећи број убијених је био српске националности, али су страдали и Роми, Словенци и други…
„Жртва коју су поднели становници овог града и други на месту стратишта заслужују да то место буде додатно реафирмисано, да буде место ходочашћа“, поручио је овогодишњи беседник на Комеморетивној седници Скупштине града посвећеној трагичним догађајима октобра 1941. у Краљеву.
Градоначелник Kраљева др Предраг Терзић је поручио да ће злочин окупатора „остати трајна рана на бићу нашег града, али и неокајан грех на души починиоца. Сећање и пијетет је најмање што жртвама дугујемо. Њихова судбина нам је најболније искуство, које нас подсећа на основне људске вредности, смисао слободе. Жртва наших суграђана, предака и претходника је најскупљи залог наше слободе и данас и убудуће“.
„Слога, међусобно разумевање и уважавање могу одвести наше друштво на пут мира у наступајућим неизвесним временима“, истакао је Терзић и додао: „Kао што је речено, у невољи смо сви исти, морамо превазићи поделе, зарад заједничког опстанка. Страсти не доносе мир душама страдалих, поштовање подразумева мудрост, смиреност и стабилност.“
Државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ђорђе Тодоров је подсетио на то да нисмо ми никога нападали, јер српски народ никада није водио освајачке ратове:
„Сви страдали, хиљаде њих, страдали су зато што су Срби, иако нисмо ми били у Минхену или Берлину, већ у својој земљи, Србији. Српски народ никада није водио освајачке ратове, већ је бранио своје. Нису могли да нам опросте Цер, Kолубару, Мачков камен… али нису нас уништили – ни Краљево, ни Србију. И даље смо ту, своји на своме, и данас негујемо културу сећања и памћења и нудимо руку помирења и сарадње. Ту смо да не заборавимо – да нам се историја не би поновила, као што се то догодило 1941. године. Ту смо да се сетимо и да кажемо да ћемо сваке године одлазити на сва стратишта“, поручио је са Комеморативне седнице Скупштине града Краљева државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ђорђе Тодоров.
„…Да се нигде више не скрасиш, да немаш мира нити сна, да најзад скончаш као крпа и отпад, да ти се не зна гроб, а опет да си несрећан и на ономе свету. Опасно је, горе од метка у чело, насрнути на тамо неко Краљево. Ужасно је дићи руку на земљу Србију!… Сав је ваздух камена тишина, у памћењу смешта се ледина…“, поручено је, кроз уметнички део програма, са краљевачког Гробља стрељаних….
