Новинар, песник и музичар Душан Стојић напустио нас је двадесете јулске вечери. Комеморативним скупом у градској кући, породица, пријатељи, сарадници, град Краљево… одали су пошту овом свестраном човеку богате биографије.
Од Душана Стојића опростили су се градоначелник Краљева др Предраг Терзић, помоћник градоначелника за културне манифестације Милош Милишић и глумац Миломир Недељковић.
Уз изразе саучешћа породици, градоначелник је нагласио да му је драго што је познавао Душана Стојића, доајена краљевачког и српског новинарства, награђиваног песника, необичног музичара.
„Када говоримо о Душану Стојићу, није довољно рећи да је био новинар, јер није био само новинар. Није довољно рећи да је био песник, јер није био само песник. Треба рећи да је био новинар, песник и музичар. У последњих тридесет година био је активни учесник свих културних манифестација у граду на Ибру. Био је човек који је учествовао у оснивању Књижевног клуба у Краљеву, особа која је покренула Жички духовни сабор, музичар и песник чије су песме превођене на енглески и на француски, новинар у некадашњој Фабрици вагона односно листу ‘Наша фабрика’, касније у ‘Вечерњим новостима’ као дописник из града на Ибру… Све то је био један човек, не два или три Душана Стојића, већ један – новинар, песник и музичар“, рекао је први човек Краљева изразивши уверење да ћемо сви чувати успомену на овог великог човека.
Како је, опраштајући се са колегом, сарадником, пријатељем, истакао Милош Милишић, живот Душана Стојића обележили су гитара и перо.
„Вечити битник у џинсу. Разбарушен, несмирљив, несаломив, увек у покрету, бунту, бритак на речима, свој на своме… Такав је био у поезији, новинарству и животу. Упознао сам га пре готово пет деценија. Жустрих покрета и корака, џепова и торбака пуних папира и записа. Где год је стао, унео би неки жар и динамику. Гитара увек уз њега. А где су гитара и он, ту је свирка и песма. Остали су за нама Пегаз, Мали таласи, Наполеон, Волга… Ко ће се свега сетити. Он је давао и тон и ритам. То су дани и ноћи дружења, песме, доброг расположења. Колико смо јутара, с пријатељима, тако дочекали. Нема тога више. Готово је. Крај. Лаку ноћ, свирачи“, казао је Милишић додајући да сматра да је Душан Стојић ипак, највише досегао у новинарству.
„Био је рођени новинар. Увек ‘на стражи’, на месту догађаја, бритак критичар друштвених девијација. Као такав, стекао је доста пријатеља, али и оних који због тога нису волели његову близину. То је судбина правог новинара. Није презао да, у новинарском смислу, потури главу тамо где други не би ни ногу. У време страшних ратова у батаљеној Титовој Југославији, деведесетих година прошлог века, извештавао је са вуковарског ратишта. С прве линије фронта. Увек с главом у торби“, казао је Милишић.
Према његовим речима, у поезији је, као и у животу, био „разбарушен, помало расут“, а његове песме о Жичи, Мајци, Србији памтићемо дуго. Нажалост, казао је Милишић, речник краљевачких, жичких локализама, на којем је Стојић подуго радио, није стигао да заврши.
„Иако разумем ону Кустуричину да је ‘смрт непровјерена гласина’, јер смо сви у Христу живи, Душана Стојића међу нама више нема… Остале су међу нама многе изговорене, још више неизговорених речи. Локализама. Више немамо времена. Готово је. Крај. Осим, ако разговоре не наставимо ‘живи у Христу’“.
После дугогодишње борбе са животом, и болешћу, како рече Милишић, Душан Стојић се, ипак, преселио „с оне стране сна“. Ваљда. ‘Једна гитара у Краљеву мање…’, прокоментарисао је сетно њихов заједнички пријатељ адвокат Станиша Николић.“
Једно бритко перо одложено заувек, рекли бисмо.
Вишедеценијски пријатељ и сарадник, глумац Миломир Недељковић, врло емотивно се опростио од Душана Стојића, за кога је рекао да је носио чизме скитаљке, оптерећен врагом који дрема и зановета под шеширом…
„Неће моћи лако и брзо да се заборави све што је Душан Стојић урадио… Ја никада нећу заборавити динамичан ритам, снажну емоцију и ударце о жице који су разарали ноћ и одлагали зору. То сам мало пута срео у животу“, рекао је Недељковић, који је, у знак незаборава за Душана Стојића, казивао његову песму „Час географије“ чији је поднаслов Химна мајци.
Душан Стојић је рођен 1949. године у Шипољу код Косовске Мировице. Живео је у Жичи, Матарушкој Бањи и Краљеву. Радни век је провео у Фабрици вагона, као главни и одговорни уреник листа „Наша фабрика“ и београдским „Вечерењим новостима“. Био је члан Управног одбора најтиражнијег српског дневног листа и руководећих органа Удружења новинара Србије подружнице у Краљеву. Један је од оснивача Жичког духовног сабора „Преображење“ и краљевачког Књижевног клуба.
За професионални и друштвени рад награђиван је бројним признањима као што су Награда за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, Новембарска награда Културнопросветне заједнице Краљева, Октобарска награда Града Краљева, Годишња награда Књижевног клуба…
Приредио је зборник песама радника шинске индустрије Југославије „Четврта смена“ и био уредник краљевачке књижевне ревије „Слово“. Песме је објављивао у часописима широм Србије. Аутор је књига песама Распоред часова, Лични опис и Глагол. Песме су му превођене на енглески и француски језик.
Био је члан Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и СОКОЈ-а.
За собом је оставио супругу, три кћерке, унучиће.
